Deca, igra, muzika i pesma

Folkloraši

Da li ste ikada obratili pažnju koliko vremena provedete ispred svojih mobilnih ekrana? Ja se nekada začudim i supevam da se trgnem. Kod dece je to druga priča, njima je to zanimljivije, lakše se lepe jer nemaju druge aktivnosti kojima bi se zaokupili. Ta privlačnost ekrana za decu je tolika da su spremni da žrtvuju izlazak na ulicu sa drugarima, dečije nestačluke po ulici, pentranje po drveću, krađu trešanja i kajsija u komšijskom dvorištu, žmurke, fudbal, folklor, školu. Sve zbog tog zaslepljujućeg sjaja i očekivanja šta sve može da im prikaže taj neverovatni internet.

Sada se istražuje neko zabačeno i nedostupno mesto jednostavno dodirom palca. I šta se sve ne može još uraditi tim palcem. Može se videti šta je ko jeo, šta je obukao, gde je bio na letovanju, zimovanju, kakav je poklon dobio ko za rođendan, kad mu je ispao prvi zub, koja mu je omiljena igrica. Sve to samo jednim dodirom palca. Hladan ekran i ja sa druge strane.

To je mnogo jednostavno, ne zahteva nikakve posebne veštine, ne zahteva napor, trud, upornost. Ne moram se oznojati, razbiti koleno, očešati butinu ili, nedaj Bože, slomiti ruku ili razbiti glavu. Izbeći ću da se potučem sa nekim zbog fudbala ili neke devojke. Siguran sam. Nema nikakve opasnosti.

Nema opasnosti ali enma ni dodira, nema prijatelja, nema ljubavi, nema stremljenja, nema izazova nema radosti zbog uspeha. Sve je monotono, sterilno i nevažno.

Takvi smo mi matori često ali naša deca svakoga dana su takva. Imamo mi tu opravdanja. Škola! Škola je ta koja ne radi dobro, sistem ne valja, to treba promeniti. Da je to drugačije deca bi bila bolja. Nismo mi sami krivi. Mi podržavamo našu decu, eto kupili smo im novi telefon baš kakav su tražili. I sad mogu da se deca odmaraju uz kvalitetne sadržaje interneta posle napornog dana u školi.

Baš sam cinik, zar ne? Možda i jesam jer se i sam borim sa tim virtuenim svetom.

Ipak najbolje se osećam kada sam na probi folklora. Dece nema mnogo u našim ansamblima, bude ih po petaestak. Poražavajuće, znam. Trebalo bi da ih bude bar trideset po grupi za selo kao što je naš Belegiš. Kada bih samo mogao da vam prenesem kakav je to osećaj kad smo u ovom našem realnom svetu folkloraškom.

Deca kao svako dete, gledam njih a vidim sebe pre ohoho godina. Svaki trenutak mi je bitan da odjurim sa jednog kraja sale na drugi, da se popnem, da skočim, da potkačim nekog da se malo gurkamo, naljutimo odljutimo. Zadaš im zadatke koje treba da izvedu, da odigraju pa da se okrenu i uhvate za ruke, da skoče svi zajedno da slušaju muziku pa opet u krug. I taman kad misliš to je to a ja kažem "super je bilo ajmo sve još jednom". A oni dal da me poslušaju ili da odustanu. Hajde samo još jednom pa pauza. Sad je već lakše jer će biti pauza.

A sve to da bi se družili, pokazali da možemo više, da možemo bolje, čak i bolje od onoga što i sami mislimo da je najbolje. Prevazilaze sami sebe, prevazilaze i nas.

To je teško, nije lagano jer ne treba samo palac treba celo telo i duh i biće, i borba je, borba sa teškim izazovima. U trenutku se vidi da bi i odustali ali tad sledi "Bravo, odlično ti ide" i neka snaga se pojavi ponovo, osmeh na licu i radost u očima.

Kako da ja to roditeljima objasnim kad oni tu borbu ne vide u svojoj deci, kada nisu tu kada ih ne prate. Ima taj trenutak kad deci nisam ja dovoljan da im kažem izdrži još biće to odlično. Tu mu je potreban njegov tata i mama da kažu hajde još malo, teško je ali če biti dobro kada savladaš to. Kao kad je počeo da hoda, bilo teško ali radost je velika kada savlada tu opaku gravitaciju i uspravi se i postane slobodan i nezavistan. Isto je to i u igri, pesmi i muzici.

Ovu temu ostavljam otvorenu. Pisaćemo zajedno nove redove, nadam se zajedno. Probaću da vam približim tu borbu da očuvamo zdrave navike i razum a stvorimo neke nove ciljeve i pokušamo da ih dohvatimo.